"Живи песак", Жак Превер


Демони и дивоте
Ветрови и плиме
Море се већ повукло у даљине
А ти
Ко алга што ветар је милује нежно
На песку постеље у сну се протежеш
Демони и дивоте
Ветрови и плиме
Море се већ повукло у даљине
Али у твојим очима полуотвореним
Два мала вала
Су остала
Демони и дивоте
Ветрови и плиме
Два мала вала да ме утопе.

Караконџула из мог угла

Некада давно у једном далеком краљевству, живео је један краљ који је имао лепог и храброг сина, али ћемо њега за сада заборавити, пошто није имао среће да буде главни јунак ове приче. За главне улоге су се, наиме,  изборили почасни краљевски тренер боћања Емилио  и краљева лична и персонална Шехерезада чији се посао састојао у елиминисању краљеве досаде причањем бајки на којима је овај стално инсистирао пошто је Шехерезада  била веома добра у свом послу. Тајна њеног успеха била је у томе што је знала у компјутер (што је у давна времена била значајна предност), па је свакодневно четовала са Андерсеном и Вилхелмом Гримом. Овде ваља напоменути да је њеним успехом највише била погођена краљева касирка Зорка која о математици није имала појма, па јој је свако повећање Шехерезадине плате претстављало готово нерешив проблем.
Као и свако краљевство и ово је имало своју невољу, у лику и делу караконџуле Н.Н. 
Фотографија преузета са сајта http://lifehacker.rs/2016/06/sta-je-karakondzula/

Хајде да причамо о бајкама...

„Свака бајка је чаробно огледало које одражава неке аспекте нашег унутарњег света и кораке нужне за наш развој од незрелости до зрелости. За оне који зароне у оно што бајка има да саопшти, ова постаје дубоко, мирно језеро, које испрва као да одражава само нашу сопствену слику, али убрзо иза ње откривамо унутарње немире своје душе – њену дубину и путеве постизања мира у себи и помирења са светом, што је награда за наше напоре.“[1]
Бруно Бетелхајм
Фотографија преузета са странице http://www.1zoom.net/Fantasy/wallpaper/448510/z2593.7/

        Бајке су важан сегмент одрастања и део сваког детињства. Сви памтимо бајке које смо читали као деца. Бајке развијају машту, креативност, памћење и запажање, уче децу да разликују добро од зла. Поред своје специфичности, лепоте, интригантности, занимљивости и шароликости, овај свет чудеса и чаролије вероватно никада неће изгубити ни део од своје снаге и благотворног деловања на појединце и групе, децу и одрасле.
         Како би књижевно дело задржало пажњу и интересовање детета битно је да подстиче његову машту и да развија његов интелект. Потребно је да књижевно дело буде укључено у све аспекте дечјег живота. Може се рећи да бајка најбоље испуњава ове критеријуме.
          Бајка је једна од најстаријих народних умотворина, настала због потребе људи да објасне ствари које су нереалне, необјашњиве, да објасни узрок и сврху различитих природних појава. Као део усмене књижевности намењене су деци, али и одраслима. Настају као израз колективног несвесног. Колективно несвесно представља најстарији, најдубљи и најутицајнији слој психе, који представља духовну ризницу наслеђеног искуства предака, датог у облику урођених предиспозиција за одређени начин човековог доживљавања и реаговања на околину. У њему налазимо и многе највише вредности, као и драгоцено духовно искуство и мудрост генерација предака које је вековима сакупљано, а које као такво представља значајан део стварања бајке. Утицај колективног несвесног на бајку је велики, што се јасно види у универзалности саме бајке – једну бајку можемо видети у различитим интерпретацијама различитих народа, нпр. „Пепељуга“ – јер сви људи, без обзира на историјску епоху или културу, имају приближно исто колективно несвесно.
            Бајке су прво стваране у народу и преношене са колена на колено и при томе су стално дотериване и богаћене новим појединостима, међутим, никада нису губиле своје основно значење.
       Код народне бајке идентитет аутора нема важност, а затим долази до ауторске различитости која мења фолклорну структуру бајке.
             У тежњи да у бајке утисну свој лични печат, писци ауторске бајке углавном напуштају устаљену традицију и замењују фолклорне одлике бајке новим савременијим мотивима и лирским и алегоријским елементима.

          „Од ткива маште, ткива сна гради бајка свој свет, на први поглед случајан, измишљен, иреалан: заправо сазидан на самим истнама првог реда. Јер, шта је, ако не истина првог реда, порука бајке да љубав надилази све невоље, а у беспутици отварају се путеви за онога ко има храбрости да њима крене?“[2]
Гроздана Олујић




[1] Бруно Бетелхајм, Значење бајки, Југославија, Београд, 1979, стр. 334.
[2] Гроздана Олујић, “Поетика бајке“, у Сабране бајке, Учитељски факултет, Београд, 2011, стр. 12.

Представљамо књигу "Светионичар - весници олује", Младена Ђорђевића

Гете је изјавио да је у човековој природи да вечно тежи светлости. Светлост је природа, магија, лепота и нада. Преламање светлости је чиста магија, магија боја, магија која се крије и унутар калеидоскопа. Сунце је светлост, Месец, па и звезде. И сви су усамљени чувари, као мудраци који нас воде кроз живот, који нас гурају ка светлости која нам доноси мир, спокој, победу над тамом која вреба свуда... Као Месец и Сунце на небу, тако Светионик стоји на месту где се спајају море и копно, бескрај океана и ћудљивост земље... Док стоји усамљен, ударан свом силином таласима који се ломе око њега, Светионик гордо стоји и пркоси свом злу, тами, безнађу, тузи... Стоји из ината. Пркос избија из сваке његове поре. Из сваког камена. Светлост муње наговештава олују, звук грмљавине изазива страх... Весници олује су ту, али ту је и Светионичар, срце и душа Светионика...
На размишљање о светионику навео ме је роман "Светионичар - весници олује", домаћег аутора Младена Ђорђевића.
Фотографија преузета са фб странице Светионичар.

Представљамо серијал "Празник звери", Зорана Петровића

Ових дана су сви опседнути "Игром престола" и просто не знају како добре писце епске фантастике имамо и ми. Не знам за вас, али ја сам просто одушевљена серијалом "Празник звери", домаћег аутора Зорана Петровића! Објављена су прва два дела "Жетеоци" и "Грехови алијансе", а трећи део "Незвани гост" је како сам аутор каже "одсањан" и спрема се за штампу.
Ја тренутно читам "Грехове алијансе", па према томе очекујте ускоро њихову рецензију, као и рецензију "Жетеоца" на блогу! Досадашњи утисак - Мартин и Толкин су добили жестоку конкуренцију!
До рецензија уживајте у одломку из "Незваног госта"!
Из рукописа новог наставка "Празник звери - Незвани гост"
"3. УКЛЕТ И ЗАКЛЕТ
Мењала је расположење као што се мења време у белојезерским котлинама. Умела је да ми осмехом овлаш претрчи по немртвој души, даривајући ми снаге за још један дан пута у непознато, али су ти тренуци убрзо нестајали иза непробојних облака њене зверске природе. Тада би се из њих проломио гласногромни немушти врисак њеног егоизма, урнишући читаве крошње мојих нервних завршетака и још једном ме бацајући назад, у понор, где је мрак био гушћи од ливеног белојезерског челгвозда. Њиме је хранила своје блудно тело, које одавно није било људско, а без кога нисам могао замислити да постојим. Тела над којим ми је тек понекад дозвољавала да господарим, а ја, зарад тога, био роб њених каприца који никада нису знали за цензуру. Њеним сам дахом живео и био убијан, уживајући и прокљињући сваки клети дан и трен од како је почела Сеоба Упира из земаља Елтза.
Овог звезданог прасконоћја, када маглени обриси Карпата тако безобзирно буде у мени сећања на њене извајане обрве, а под њима два сјајна извора моје неизмерне среће и туге, схватам да сам лишен могућности да себи икада опростим што заволех вештицу."
П.С. Ако још нисте, трк по прве две књиге!